Радна група - Љековите и ароматичне биљке

 

Сумерци су још прије 5 000 година забиљежили медицинску употребу неколико врста љековитог биља. Прије 4 000 година Кинези су користили љековита својства више од 300 биљака, док су Египћани прије 3 000 година почели да користе биљке за кулинарске, али и козметичке потребе. Грци су главе својих јунака украшавали биљкама.
 

Многе биљке се још од давнина везују за митове, народне приче и легенде. Биљке су дио многих прича о сујевјерју, а свака биљка се може везати за неку људксу емоцију. Све ово чини биљке веома интересантним.

Да ли сте знали да:

... је гинко најпознатије средство за побољшање концентрације и меморије јер поспјешује доток крви у мозак и спречава оштећење крвних судова. Може се користити и у случају мањих проблема са памћењем, а за студенте је идеалан за вријеме студентских рокова.

... рузмарин повећава будност, отклања узнемиреност и смирује. Потребно је да у просторији у којој радите или учите успете неколико капи есенцијалног уља рузмарина у посуду изнад свијеће.  

... је есенцијално уље еукалиптуса једно од најјачих природних антисептика, али и идеално средство за уклањање флека од масноће и зноја са разних врста тканина. Мало уља се накапа на чисту крпу и мрља се чисти од ивице до средине. Затим се тканина одмах опере.

... се за чај од честословице (други називи вербена, љутовница) вјеровало да штити људе од вампира.

... су се луле правиле од младих гранчица зове из којих се претходно извадила срж.

... стара народна пословица каже „трава ива од мртва прави жива“ што указује колико је цијењена ова љековита биљка у народу.
 

... средњевјековни рукописи о жалфији наводе „жалфија жели да човјека учини бесмртним“, док стара енглеска пословица каже „ако желиш дуг живот једи жалфију у мају“.

 

 

 

Рузмарин (Rosmarinus officinalis L.) има веома романтичну али и необичну причу која потиче из Италије. Наиме, према предању краљица је шетала вртом плачући и јецајући што није могла имати дјецу. Зауставила се уз прелијеп грм рузмарина пуног младих изданака и цвјетова, те зажели да и она буде тако плодна. Након неког времена родила је биљку, и то рузмарин, за који се бринула и његовала.

 

Покушавајући да јој напакости, њен рођак, краљ Шпаније, украо је рузмарин и ставио га у свој врт залијевајући га козијим млијеком. Једног дана док је свирао на фрули, на грму рузмарина појавила се прелијепа дјевојка у коју се заљуби. Дјевојка се појављивала само док је свирао у близини биљке. Но краљ би позван у рат, и не желећи да се његовој биљци нешто догоди наредио је вртлару да редовно брине о њој и да нико не смије свирати у њеној близини. Вртлар је током времена заборавио краљеву наредбу и једно предвечерје засвира у близини биљке из које се одмах појавила дјевојка. Тада је примијети краљева сестра која ју је је, због љубоморе на њену љепоту, ударила и осрамотила. Дјевојка је одмах ишчезла, а биљка је скоро увенула.    

 

Престрашени вртлар, бојећи се за свој живот, побјеже далеко од двора у шуму гдје је наишао на змаја који му је открио да може оживјети биљку ако је залије змајевом крвљу. Чувши ово вртлар је убио змаја и узео му крв коју је однио до биљке и залио је, након чега се биљка одмах опоравила. Када се краљ вратио из рата био је одушевљен вртларовим послом видјевши да је његова биљка здрава и његована. Краљ се убрзо оженио дјевојком из биљке коју је назвао Роза Марина. 

 

Прича о бршљану (Hedera helix L.) сеже у далеку прошлост, у доба антике. Према Грцима бог Бахко имао је сина Кисоса који је умро док се играо са оцем. Бахко га је покушао оживјети како год је знао али његовом сину није било спаса. Над оцем сломљеним од бола због губитка сина смиловала се богиња Земље Гаја и претворила је сина у бршљан који се и дан данас у Грчкој зове „кисос“. 

 

Друга легенда о бршљану потиче из келтских прича. По њој прелијепа дјевојка Иесолт бива обећана згодном и храбром витезу Тристану. Након што је он погинуо, Иесолт је умире од туге због изгубљене љубави. Краљ који је био заљубљен у Иесолт због љубоморе на љубав између прелијепе дјеве и витеза наредио је да њихови гробови буду буду одвојени један од другог. Из сваког гроба израстао је бршљан и током времена они су се спојили и формирали чвор, продужавајући тако своју вјечну љубав. Ову причу овјековјечио је Вагнер у својој опери „Тристан и Изолда“.

 

Чемпресова прича (Cupressus sempervirens L.) сеже до античке Грчке када је живио млади човјек зван Ципрус. Он је имао јелена о ком је бринуо са јако пуно љубави, но по несрећи случајно га је убо копљем након чега је јелен угинуо. Ципрус је молио Аполона да му допусти вјечно оплакивање свог јелена, нако чега је млади човјек постао чемпрес – симбол туге. Управо због ове приче чемпрес се данас широм Европе сади на гробљима, која нису само мјесто оплакивања већ и вјечног живота.